УЛОГА НУКЛЕАРНЕ ЕНЕРГЕТИКЕ У ЕНЕРГЕТСКОЈ ТРАНЗИЦИЈИ
Скуп о нуклеарној енергетици је један у низу научних скупова посвећених обнављању и проширењу сазнања потребних за квалификовано промишљање и одлучивање о правцима развоја српске енергетике. Током наредних деценија потребно је наћи замену за термоелектране на угаљ које данас дају више од 2/3 утрошене електричне енергије у Србији. Потребно је увећати утицај српске науке и струке и тако смањити ризике доношења исхитрених одлука. Програм скупа предвиђа осам тематских предавања праћених дискусијом и извођењем закључака. Дискусија о нуклеарној енергетици биће усмерена ка анализи ефеката и ризика скопчаних са нуклеарним електранама које већ раде у окружењу као и процени ефеката и ризика евентуалног коришћења нуклеарних електрана у Србији.
Циљеви:
Скуп о нуклеарној енергетици је један у низу научних скупова посвећених обнављању и проширењу сазнања потребних за квалификовано промишљање и одлучивање о правцима развоја српске енергетике. Претходе му научни скупови Стање и перспективе српске енергетике (САНУ, јун 2017.) и Енергетика и климатске промене (САНУ, новембар 2018.). Теме скупова планираних у ближој будућности укључују енергетску ефикасност, проблеме интеграције обновљивих извора енергије, потенцијал природног гаса и проблеме дигитализације у енергетици.
У свету који се суочава са дефицитом кредибилног лидерства и нарастајућим популизмом често се промовишу краткорочне, интересно мотивисане и неутемељене одлуке и политике. Такав приступ је у директном конфликту са дугорочном природом енергетских система и енергетске привреде, и зато треба увећати утицај српске науке и струке на доношење одлука о српској енергетици и тако смањити ризике доношења исхитрених одлука под притиском и без консултовања домаћих стручњака и институција. Организатори уочавају потребу за конструктивним дијалогом и сматрају да треба унапредити комуникацију између потрошача, привреде, струке и државе.
Програм скупа предвиђа осам тематских предавања праћених дискусијом и извођењем закључака. Дискусија о нуклеарној енергетици биће усмерена ка анализи ефеката и ризика скопчаних са нуклеарним електранама које већ раде у окружењу као и процени ефеката и ризика евентуалног коришћења нуклеарних електрана у Србији.
Мотивација:
Расуђивање, промишљање и доношење одлука о нуклеарној енергетици треба да буде засновано на чињеницама, струци и науци. Нежељена последица Закона о забрани изградње је изостављање нуклеарне енергетике из универзитетских наставних програма и мањи интерес стручњака и научника за усавршавање и рад у области нуклеарне енергетике. Нуклеарна енергија је, поред обновљиве енергије, највећи произвођач ЕЕ без емисије CO2. Око 450 нуклеарних електрана ради у 30-так земаља, док је у изградњи још 66 нуклеарних електрана са инсталисаном снагом од 65 GWe. Увећање удела ОИ отвара врата за базне изворе какве су НЕ.
Катастрофе у Чернобилу и Фукушими-Даичи су показале меру у којој нуклеарне електране могу бити опасне за окружење, и то је довело до затварања мањег броја нуклеарних електрана пре истека њиховог радног века. Због значајног броја нуклеарних електрана у окружењу, предметна сазнања ће бити потребна чак и у случају да се постојећи се постојећи Закон о забрани продужи. Уколико би се Србија определила за коришћење нуклеарне енергије, треба имати у виду да од тренутка одлуке до прикључења НЕ на мрежу најчешће прође и пар деценија. Помињана је и могућност учешће у градњи нуклеарних електрана суседним земљама.
Промишљања о дугорочним стратешким опредељењима српске енергетике тешко је организовати без стручног кадра, и стога је потребно мобилисати, интегрисати, организовати и подстаћи домаће научне и стручне ресурсе. Треба допунити образовне програме на високошколским установама и увести одговарајуће предмете и смерове на техничким и природно-математичким факултетима. Развој стручног кадра омогућиће да се до енергетских стратешких опредељења долази на основу објективних анализа и конструктивне комуникације домаће науке и струке са свим заинтересованим странама унутар српског друштва.
Стање српске енергетике:
Српска електропривреда снабдева потрошаче електричном енергијом која се у великој мери ослања на фосилна горива. Више од 2/3 утрошене електричне енергије добија се сагоревањем угља у термоелектранама. У закључцима скупа Стање и перспективе српске енергетике и скупа Енергетика и климатске промене наведени су разлози који могу довести до значајно мањег ослањања на угаљ током наредних 15-20 година и до заустављања свих термоелектрана на угаљ за 20-30 година:
- Постепено исцрпљивање расположивих резерви лигнита и пад квалитета ископаног угља указују да ће коришћење лигнита у српској електроенергетици престати оријентационо 2050. године.
- Емисије штетних гасова и честица из српских термоелектрана утичу на животну средину у Србији али и на територији ЕУ која настоји да умањи загађење и успори промене климе. Примена директива на којима инсистира ЕУ у Србији може довести до заустављања термоелектрана на лигнит много пре исцрпљивања ресурса.
Замена термоелектрана на угаљ
Потребно је наћи алтернативу за термоелектране на угаљ које данас дају више од 2/3 утрошене електричне енергије у Србији. Део енергије се може добити из соларних електрана и ветрогенератора, чија се снага не може прилагодити потрошњи већ је одређена временским условима и није управљива. Обновљиви извори не поседују обртне масе карактеристичне за базне изворе са синхроним генераторима који омогућују стабилан рад мреже. У постојећим мрежа са наизменичним струјама, удео обновљивих извора је ограничен условима стабилности и проблемима са складиштењем енергије које је неопходно да би се успоставила равнотежа између производње и потрошње. Могућност интеграције обновљивих извора у српску мрежу може се увећати преласком на електронску енергетику, али у догледно време не треба очекивати значајан померај. Током наредних деценија, могућност замене термоелектрана на угаљ другим базним изворима укључује термоелектране на гас, нуклеарне електране као и ослањање на интерконекције и увоз електричне енергије.
Мораторијум
После инцидента у Чернобилу, 1989. године је донет Закон о забрани изградње нуклеарних електрана у СФРЈ, касније замењен у суштини истим законима СРЈ и Републике Србије. Забрана је имала негативан ефекат на развој српске науке и струке у пољу нуклеарне енергетике. После уклањања одговарајућих предмета из универзитетских планова наставе, у Србији се већ неколико деценија не школују стручњаци у овој области. За анализе и заузимања ставова о питањима везаним за нуклеарну енергетику и нуклеарне науке могло би се у ограниченој мери ослонити на неколико научника и експерата чији радни век се завршава или је завршен.
Премда је Закон о забрани још увек на снази, Народна скупштина РС је у децембру 2015. усвојила Стратегију развоја енергетике у којој се указује да би за интензивније смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште, било неопходно увођење нуклеарних постројења у енергетику Србије до 2050. Током 2019. године Народна скупштина је усвојила текст Закона о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности који даје могућност Влади Србије да изда сагласност за градњу нуклеарних постројења. У истој години размењене су посете и оглашени начелни споразуми о сарадњи са иностраним произвођачима опреме. Наведене околности указују на потребу да српска струка и наука обнови, прошири и систематизује сазнања потребна за промишљање и заузимање ставова о нуклеарној енергетици.
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР СКУПА
дописни члан САНУ Слободан Вукосавић
(председник Организационог одбора)
академик Зоран Петровић
академик Нинослав Стојадиновић
проф. др Јасмина Вујић
проф. др Миодраг Месаровић
дипл. инж. Љубо Маћић
проф. др Шћепан Миљанић