Током друге половине 20. века, тимови научника и стручњака из академије и индустрије су, уз помоћ државе и уз широко ангажовање домаће струке створили систем који је све до данас обезбеђивао релативну сигурност у снабдевању енергијом. На спровођење анализа, планирање и пројектовање велики утицај је имао Савет који је обједињавао домаће научнике и стручњаке са богатим искуством. И поред промена, већина потреба за електричном енергијом се и данас подмирује из традиционалних извора. Од некада доминантног, домаће учешће у изградњи енергетских постројења је маргинализовано. Послови анализе, планирања и доношења дугорочних стратешких одлука се често поверавају привременим експертским тимовима. Тренутно не постоји мултидисциплинарна стручна институција за област енергетике која би планирала и пратила развој енергетике и помагала држави у вођењу енергетске политике. Једно од решења је формирање Института за енергетику.

Снабдевање енергијом

Република Србија своје енергетске потребе задовољава производњом из сопствених извора (100% електричне енергије и око 25% нафте и природног гаса) и из увоза. Сигурност снабдевања енергијом је тренутно релативно повољна, са изузетком сигурности снабдевања природним гасом, која може бити угрожена постојећом ситуацијом у Украјини и кашњењем гасовода из других праваца. Дугорочно, може доћи у питање и сигурност снабдевања електричном енергијом, будући да се у Србији, електрична енергија добија углавном из термоелектрана на угаљ, а перцепција о обиму и значају климатских промена наводи велики број земаља на одлуку да гасе термоелектране на угаљ и да се окрену обновљивим изворима, уз јаке спољне утицаје да се све земље обавежу да то спроводе.

Изложеност српске енергетике спољним утицајима

У оквиру сукоба енергетских политика и интереса великих сила, ЕУ и значајних интересних група, Србија је у великој мери изложена спољашњим утицајима и често је недовољно припремљена, па може да трпи штету ако динамику преласка са фосилних на обновљиве изворе не усагласи са својим реалним могућностима и интересима. Три су кључна фактора која детерминишу ниво и промене нивоа изложености српске енергетике спољним утицајима:

1. европске интеграције,
2. висока и растућа увозна зависност гасног и нафтног сектора и
3. Париски споразум о климатским променама.

Низ различитих околности отежава суверено поступање Србије и њених представника. Пракса показује да врло сложен положај Србије смањује капацитете наших представника да укажу страним институцијама и партнерима на последице предложених политика, уговора, споразума и обавеза и да је неопходна стална стручна подршка, која је у прошлости често недостајала или није ни тражена. У датим условима, једна од чврстих линија одбране домаћих интереса може бити законска регулатива.

Законска регулатива

Србија своју законску регулативу усаглашава са регулативом ЕУ (обавеза према ратификованом Уговору о оснивању Енергетске заједнице ЈИЕ и у оквиру приступања ЕУ). Од 2013. године на снази је Закон о ефикасној употреби енергије, а од 2014. нови кровни Закон о енергетици, којим су у правни поредак Србије пренете одредбе тзв. Трећег ЕУ пакета о тржишту енергије. Подзаконским актима је регулисано подстицање примене обновљивих извора енергије и енергетске ефикасности. У оквиру преузетих обавеза постоје елементи који нису у најбољем интересу Србије. Да би се смањили нежељени ефекти приликом преузимања даљих обавеза, неопходно је располагати промишљеном и ажурираном стратегијом и акционим плановима развоја енергетике.

Стратегије и акциони планови

Стратегија развоја енергетике Србије до 2025. тј. до 2030. године је донета 2015. године, а Програм њеног спровођења 2017. године. Акциони план за обновљиве изворе до 2020. је донет 2014. (уграђен у Стратегију), а донета су и три акциона плана за енергетску ефикасност за краће периоде, закључно са 2018. Стратегија спречавања климатских промена, Акциони план и законски оквир за спровођење те Стратегије требало је да буду завршени крајем 2017. и усвојени током 2018. године. Треба настојати да Србија стратешки предвиђа значајно учешће домаће привреде и струке у развоју своје енергетике, што сада није случај.

Домаће учешће

Од некада доминантног, домаће учешће у изградњи енергетских постројења је маргинализовано. То стање има бројне негативне последице, од урушавања производних и извођачких капацитета у индустрији, до губљења интереса за образовање неопходних стручних кадрова на факултетима. Ослонац на стране инвестиције и тзв. стратешко партнерство угрожава и сигурност снабдевања, што је обавеза државе, а није (првенствени) интерес партнера из иностранства. Континуирано домаће учешће се темељи на образовању кадрова.

Образовање кадрова

Због комплексности и мултидисциплинарности енергетике, наше високошколске институције се само парцијално, свака у својој области, баве образовањем стручних кадрова. Формирање стручњака способних да поједине области енергетике повежу у јединствену целину остављено је пракси. Дипломираним енергетичарима различитих профила је остављено да сами брину о неопходној надградњи, што им, међутим, у пракси ретко успева. Промене у енергетици захтевају формирање мултидисциплинарног студијског програма и његово увођење у високошколски образовни систем, али и организовање енергетичара у један специјализовани институт за енергетику.

Институт за енергетику

У Србији не постоји мултидисциплинарна стручна институција за област енергетике која стално прати развој и помаже држави у вођењу енергетске политике. Институт за енергетику би стручно подржавао развој домаће енергетике и институционално помагао свим доносиоцима одлука да те одлуке буду у најбољем интересу Србије, јер се, због дугорочности стратешких одлука у енергетици, њихове последице не могу брзо сагледавати, већ се морају студиозно проучавати. Стога, уобичајена пракса да се за то формирају повремени (ad hoc) експертски тимови, састављени често од недовољно компетентних појединаца, не могу бити замена за стручно оспособљени енергетски институт.