НАУЧНИ СКУП

НУКЛЕАРНE ЕЛЕКТРАНE У ЕНЕРГЕТИЦИ СРБИЈЕ
- потребе, могућности, перспективе -


Мотивација:

Суштину енергетске транзиције чини постепено смањивање коришћења фосилних горива, а пре свега напуштање угља као енергента, да би се смањила емисија угљен-диоксида у атмосферу, јер он има доминантан допринос ефекту стаклене баште, чије последице су климатске промене изазване глобалним отопљавањем. ОИ и нуклеарна енергија (НЕ) пружају могућност производње енергије без наведене емисије, при чему је НЕ стабилан извор у дужем периоду, док ОИ зависе од периодичних, непредвидивих промена, које су често у нескладу с потребама потрошача.

У структури производње електричне енергије у Србији доминира производња из угља (лигнит), с уделом између 60 и 70%, али с тенденцијом смањивања. На другом месту су хидроелектране (преко 30%), док је удео осталих обновљивих извора још увек веома низак. Узгред, потенцијали за производњу из ветроелектрана су релативно скромни, првенствено због значајно ниже густине снаге ветра од оне у земљама у којима оваква производња доминира и неповољног распореда. Потенцијали за соларне електране су већи, али су мање искоришћени. Разлози се понајвише налазе у томе што је енергија сунца расположива само током краћег дела дана, али не и током ноћи нити током вечерњег пораста потрошње, што отежава њихову интеграцију у систем.

Важна особина ветроелектрана и соларних електрана је варијабилност, другим речима, снагом ових извора не може се управљати. Свака разлика између њихове производње и тренутне потрошње мора се решити узимањем енергије из складишта или похрањивањем вишка енергије у складишта. Складиштење енергије је скопчано са значајним трошковима. Ако је удео варијабилних извора у производњи електричне енергије значајан, трошкови градње извора и складишта вишеструко премашују трошкове градње базних извора исте годишње производње. Поред улагања у складишта неопходно је унапредити и електричну мрежу, да би ова била уподобљена њиховом постојању, што додатно увећава трошкове интеграције ОИ у ЕЕ систем.

Термоелектране на угаљ могу се заменити нуклеарним електранама, које омогућују стабилно снабдевање електричном енергијом по повољним ценама, а без неповољних емисија. Предуслов за градњу НЕ је решавање низа проблема у веома комплексном пољу, где је неопходно размотрити технолошке, финансијске, међународне, правне, институционалне, кадровске, еколошке, безбедносне и друге друштвене аспекте. Планирани скуп би требало да понуди одговоре на нека у низу постављених питања. Коначно, у вези с евентуалним прихватањем нуклеарне опције у Србији, важно је напоменути следеће:

  • Србија није земља без ‘нуклеарних искустава’, напротив. Она се везују за искуства Нуклеарног програма СФРЈ из осамдесетих година ХХ века, који је требало да резултира изградњом неколико електрана велике снаге, што, нажалост, није остварено. У том програму су учествовале бројне ондашње компаније и институти.
  • И пре наведеног програма постојала су значајна искуства, стицана нарочито кроз оснивање и развој више нуклеарних института, као и других институција, која су била праћена развојем одговарајућих кадрова.
  • Постојали су (постоје и даље) значајни научни нуклеарни институти, као што су Институт за нуклеарне науке „Винча“, Институт за технологије нуклеарних и других минералних сировина (ИТНМС), те ИНЕП. Истина, сви су они током времена делимично напустили своју изворну нуклеарну оријентацију.
  • У Винчи постоји ЈП Нуклеарни објекти Србије (НОС), у чијем су саставу оба нуклеарна реактора која Винча има.
  • У образовном пољу постојали су студијски програми на више факултета Универзитета у Београду (Електротехнички, Машински, Факултет за физичку хемију) везани за нуклеарне науке. На пример, Електротехнички је имао тзв. техничку физику, која је временом скоро ишчезла, док је Факултет за физичку хемију углавном сачувао своје курсеве у оквиру катедре за Радиохемију и нуклеарну хемију. На Машинском факултету постоје неке активности у области термотехнике и хидродинамичких процеса. Ипак, шира слика је таква да је дошло до значајног осипања кадрова, тако да је данас број људи са компетенцијама у нуклеарној области мали и недовољан за реализацију озбиљних програма. Узгред, то су већином људи у поодмаклим годинама. Они могу помоћи у обнови кадрова, али је кључ у обнављању и модернизацији студијских програма, што је функција државе. У области образовања би било разумно размишљати и о школовању кадрова у иностраним институцијама.
  • Закон о забрани изградње нуклеарних електрана („мораторијум“) у СФРЈ, који је дошао након чернобиљске катастрофе, а који је пренет и у законодавство Србије и још увек је актуелан, озбиљна је препрека развоју НЕ у свим доменима, јер је суспендовао многе активности у овој области. Посебно се лоше одразио на универзитетске студијске програме, на интерес стручњака за ову област итд.

Циљеви:

Од великог значаја је одредити улогу коју би нуклеарна енергетика могла имати током наредних деценија. У том смислу од интереса је осветлити природу процеса који се одвијају у нуклеарним реакторима генерација III+ и напреднијих, с циљем да се процене материјални биланс, неопходни улази (гориво), излази (отпад), потребе за водом, простором, заштитом, цена градње, оперативни трошкови, животни век, испорука опреме и горива, могућности синергије с обновљивим изворима (ОИ), могућности замене парних котлова у постојећим ТЕ на угаљ, декомисија, сигурносни ризици итд.

Организатори овог скупа препознају потребу да се увећа утицај домаће науке и струке на доношење одлука о српској енергетици и да се смањи ризик доношења исхитрених одлука које нису базиране на релевантним подлогама и информацијама, под притиском и без консултовања домаћих стручњака и институција. Они уочавају и потребу за конструктивним дијалогом и сматрају да је нужно унапредити комуникацију између потрошача, привреде, струке, јавности и државе, како би токови енергетске транзиције били усклађени са интересима српског друштва. Ово тим пре што, ако би Србија донела одлуку да у будућности користи нуклеарну енергију, треба имати у виду да је период од доношења одлуке о изградњи до прикључења нуклеарне електране на мрежу најмање петнаестак година, под условом да не дође до непланираних околности.

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР НАУЧНОГ СКУПА

академик Слободан Вукосавић
академик Зоран Петровић
академик Велимир Радмиловић
проф. др Миодраг Месаровић
проф. др Шћепан Миљанић
дипл. инж. Љубо Маћић
мр Драган Влаисављевић